Lemljenje

U elektronici je lemljenje jednostavan rutinski postupak koji može da se savlada za kratko vreme. Sve je stvar prakse, mada mnogi pokušavaju da mistifikuju lemljenje i da ga predstave složenijim nego što jeste. Ipak, neke greške u lemljenju je teško popraviti pa, ako nemate iskustva, bolje je da eksperimentišete barem dvadesetak minuta na nekom "bezopasnom" uzorku, pre nego što pređete na projekat koji vam je važan. A najdragocenije od svega bilo bi prisustvo nekoga ko već ima iskustva i ko će se umešati samo kad za tim ima potrebe.

Za početak će vam biti potreban radni sto, po mogućstvu što veći, jer će se kad-tad pokazati da vam treba još radnog prostora. Osvetljenje mora da bude besprekorno, obavezno sa lampom koja može da se pomera u svim pravcima, kako bi se pozicija podesila prema potrebi. Potreban je i produžni kabl sa nekoliko utičnica, jer će se uskoro pokazati da vam nedostaje još samo jedno utikačko mesto, pa onda još jedno...

Sve počinje od dobre lemilice

Od alata je, naravno, najvažnija lemilica. Nije neophodno (mada može da bude zgodno) da bude sa zasebnom stanicom za regulaciju temperature. Neophodan je držač u kome će lemilica stabilno stajati dok ne radite s njom. Takav držač možete i da improvizujete od lima, ili čak i od komada drveta sa dva unakrsno ukucana eksera. Svako rešenje je neuporedivo bolje od lemilice koja stoji na ivici stola, spremna da povredi ili ošteti sve što se nasloni na nju ili na šta padne.

Tinol - žica je sledeća važna stvar. Od vas zavisi da li ćete koristiti specijalni tinol bez olova ili klasični, sa olovom. Treba znati da se sa bezolovnim vrlo teško radi, jer zahteva znatno višu temperaturu lemilice. Lakše je koristiti običan tinol sa olovom, a od njegovog štetnog dejstva možete lako da se zaštitite dobrim provetravanjem prostorije, ili čak i forsiranom cirkulacijom vazduha. Postoje specijalni "usisivači" za tu svrhu, ali je sasvim lako improvizovati mali ventilator, recimo iz jedinice za napajanje kompjutera.

Kad kupujete tinol, obratite pažnju na debljinu. Za lemljenje Galaksije će vam sasvim dobro poslužiti tinol srednje debljine, oko 0,5 mm.

Najvažnija stvar u celom nabrojanom alatu jeste kvalitet vrha lemilice. Uz zamašćen i korodirani vrh, nemoguće je uraditi dobar posao, čak i ako ste sakupili najkvalitetniji i najskuplji alat. Srećom, svi proizvođači lemilica u ponudi imaju rezervne vrhove, koje treba redovno menjati. Dobro je znati da, prilikom prvog grejanja nove lemilice ili novog vrha, treba što pre "kalajisati" vrh, po mogućstvu istog trenutka kad se zagreje dovoljno da može da rastopi tinol. Ako propustite ovo, vrh će vrlo brzo oksidisati, a samo jedna kapljica tinola, naneta u pravom trenutku, mogla bi da ga spase od toga.

Uz kvalitetan tinol, od koristi će biti i malo "fluksa", supstance koja čisti lemne površine, eliminiše metalne okside i ujednačava površinski napon rastopljenog tinola. Kod nas se prodaje pod nazivom "solder pasta" ili "pasta za lemljenje". Izbegavajte stare paste za lemljenje u velikoj tubi, one su dobre samo za lemljenje oluka.

Nekada je, sa podjednakim uspehom, korišćena i prirodna smola pod nazivom "kalofonijum", ali je opseg upotrebe sintetičkog fluksa znatno širi. Istina je da svaki tinol u sebi već sadrži određenu količinu fluksa, koji lako možete da vidite u osi tinol-žice, ali je za neke stvari, naročito za SMD (Surface Mounted Device) komponente, potreban i dodatni fluks. Uz tu "kozmetiku" korisno je imati i specijalnu masu za regeneraciju vrha lemilice koja se prodaje pod nazivom "Tip Tinner", ali ga je kod nas teže naći. Ova supstanca, koja je zapravo mešavina specijalnog čvrstog fluksa (liči na mek krečnjački kamen) i mikroskopskih zrna tinola, može da produži život vrha lemilice i da ga dobro pripremi pre početka svakog rada.

Još nekoliko alatki će vam biti od pomoći, pa bi trebalo da ih imate pri ruci. Male "sečice", nekoliko različitih odvrtača ("šrafcigera"), lupa za kontrolu finih detalja, mala pinceta i vakumska pumpica za odlemljivanje. Ona ima klip sa oprugom koja se napinje i, kad se oslobodi pritiskom na okidač, usisa sav tinol sa lemnog mesta, prethodno zagrejan lemilicom. Ovaj jednostavan alat je redovan deo pribora svakog profesionalca, jer je zgodniji za upotrebu od svake komplikovane i skupe stanice za odlemljivanje.

Osnovni alat

Lepo je imati dobar alat, ali najbolji saradnik u lemljenju vam je strpljnje. Svaki iskusni elektroničar će već na prvi pogled prepoznati ploču koja je lemljena na brzinu. Ako je to dvoslojna ploča, samo će je okrenuti i pogledati lemna ostrvca na gornjoj strani, na kojoj su komponente. Ta ostrvca pos le lemljenja moraju da imaju formiranu malu kupu od tinola koji je procurio kroz metalizovanu rupu u štampanoj ploči. Ako su lemna ostrvca na gornjoj strani ploče posle vašeg lemljenja ostala bez tinola, kao što su bila i pre, sigurno je da ta ploča neće izdržati test vremena. Pojaviće se loš spoj koji neće izdržati savijanje ploče, a tačno mesto lošeg lemnog mesta će biti nemoguće utvrditi.

Lemna mesta

Generalno pravilo je da se vrh lemilice, tinol, lemno mesto (bakarni kružić sa metalizovanom rupom na štampanoj ploči) i izvod komponente sretnu u jednoj tački, što bliže jedno drugom. Tek kad lemilica dodirne tinol, on će se rastopiti i, ako su sve površine čiste, napraviće se termički kontakt i sve će biti prekriveno rastopljenim tinolom. Tada treba zadržati vrh lemilice još oko jedne sekunde da se sve dobro zagreje, a onda skloniti lemilicu i dozvoliti da se sve ohladi. Tokom zagrevanja će se fluks iz tinola raširiti po lemnom mestu i pomoći da se sve obavi na najbolji način. 

Postupak lemljenja

Ako možete da savladate potrebu da žurite, kod svake zalemljene tačke na kraju sačekajte barem još jedan sekund u kome ne pomerate ništa, nego samo držite lemilicu na tački koju lemite. Nećete ništa oštetiti tim zadržavanjem, elektronske komponente su otpornije na toplotu nego što mislite. Na Galaksiji ima tačno 700 lemnih mesta, pa će nas to zadržavanje koštati tek nešto više od desetak minuta, a doneće kvalitet koji je neprocenjiv.

Najčešće greške kod lemljenja

Najčešće greške u lemljenju su sledeće:

A. Premalo tinola. Ovo je vrlo nesiguran spoj, ali ga je, srećom, lako primetiti i popraviti.

B. Previše tinola, ali prekratko grejano. Ovo je najlošiji spoj koji možete da napravite, a poznat je pod nazivom "Hladan lem". Unutrašnje sile pri hlađenju će verovatno prekinuti fizički kontakt između tinola i izvoda komponente.

C. Žurba! Niste imali strpljenja da sačekate da kapilarne sile uvuku tinol na svoje mesto, pa je ostao rezultat koji (gledano sa donje strane ploče) izgleda korektno, a zapravo je vrlo nepouzdan.

D. Previše tinola. Trebaće vam malo iskustva da procenite koliko tinola treba upotrebiti za svako lemno mesto. Ovakav lem nije sam po sebi loš, bar ako nije napravio kratak spoj, ali je ružan i svakom profesionalcu će već na prvi pogled biti jasno da je lemio početnik.

E. Lemno mesto na štampanoj ploči je uništeno predugim i grubim postupkom. Štampane ploče mogu da podnesu veliki fizički pritisak i visoku temperaturu, ali ne u isto vreme! Kad vrhom vrele lemilice previše pritiskate i "kopate" lemno mesto, bakarni sloj će se odlepiti sa površine, uz opasnost da se provodna bakarna stazica prekine.

F. Kratak spoj između dva susedna lemna mesta. Ovo je česta greška, pa posle lemljenja treba pomno prekontrolisati celu štampanu ploču.

G. Propuštena tačka pri lemljenju. Da li je reč o brzopletosti ili lošoj koncentraciji, ali ovo je greška koja se događa i najiskusnijim profesionalcima.

H. Ovde nema greške. Spoj je korektno i lepo zalemljen. Ničega previše, ničega premalo.

Sve je na svom mestu

Lemljenje SMD komponenata

Ako nemate puno iskustva sa lemljenjem, najveći izazov će vam predstavljati mali EEPROM u SMD kućištu. Ali ne brinite! Dobro je ako već imate iskustvo, ali će vam od još veće pomoći pri lemljenju biti strpljenje i pažnja.

Lemljenje EEPROM-a u SMD kućištu

Nije teško zalemiti SMD kolo, naročito ako imate lemilicu sa finim i čistim vrhom. Najpre treba naneti tanak sloj tinola na dve dijagonalno suprotne lemne površine na štampanoj ploči za čip U19, pa onda pozicionirati čip (pazite da je pravilno okrenut) i na tako nanet tinol pritisnuti lemilicom ta dva pina. Kad se toplota prenese kroz pin do tinola, pin će se zalemiti, ne baš čvrsto, ali dovoljno da se čip zadrži na svom mestu. Sad uzmite lupu pa prekontrolišite i eventualno korigujte poziciju, uz grejanje jednog od pinova lemilicom. Kad ste se uverili da je pozicija dobra, najpre nanesite malo fluksa preko svih pinova, pa ih, uz minimalno dodavanje tinola, pažljivo zalemite jedan po jedan, počevši od onih koji nisu služili za pozicioniranje. Ako ste naneli mnogo tinola, možda će on napraviti kratak spoj između susednih pinova, ali to možete da rešite nanošenjem još fluksa pre nego što višak skinete lemilicom. Napominjemo da je ovde odlučujući faktor kvalitet i čistoća vrha lemilice, ali je moguće da će se pojaviti i kratak spoj između pinova, tako tvrdoglav da nećete moći da ga razdvojite lemilicom. Ovde će biti od pomoći takozvani "fitilj", koji čini pletenica fine bakarne žice. Kad ga postavite preko tinola i odozgo zagrejete lemilicom, ta pletenica će adhezionim silama izvući sav tinol i upiti ga u svoju strukturu. Ovaj efekat će biti još jači ako pre upotrebe fitilj malo premažete fluksom. Ako nemate fitilj pri ruci, poslužiće i delimično raspleteni provodnik od više tankih žica (takozvani "licnasti" kabl), premazan fluksom.

Za razliku od TH (Through Hole) komponenata, SMD komponente se leme odozgo

Ako nemate fluks za lemljenje, biće dovoljan i onaj koji već postoji u tinol-žici. Treba biti vešt, kako bi se takav fluks iz centra tinola raširio tačno preko lemnog mesta. Ako na lemno mesto dođe samo suvi rastopljeni tinol bez fluksa, umesto spajanja dve površine će pod visokom temperaturom doći do oksidacije metala, pa je loš spoj neizbežan. Posle dužeg tretmana lemnog mesta suvim, oksidisanim ili masnim vrhom lemilice, lemne površine će biti u tako lošem stanju da će ih i najiskusniji ekspert teško dovesti u red.

Ovde je nekoliko stvari veoma važno, pa ćemo ih ponoviti. Lemljenje će biti uspešnije ako tinol-žica nije debela. Za lemljenje svih komponenata Galaksije najbolje bi bilo imati dve vrste tinola, oko 0,4 i oko 0,6 mm, ali će dobra biti i kompromisna debljina od oko 0,5 mm. Ipak, na prvom mestu je kvalitet (istrošenost) vrha lemilice. Sve savremene lemilice imaju izmenljive vrhove, pa bi možda bilo dobro snabdeti se barem jednim novim vrhom. Odmah pri prvom uključenju treba naneti tinol na vrh, jer suv vrh, kad je zagrejan, može da oksidiše i da postane neupotrebljiv za samo par minuta rada lemilice.

Postoje i alternativne metode lemljenja SMD komponenata uz pomoć specijalne paste koja sadrži minijaturne, jedva vidljive kuglice tinola u masi fluksa, pri čemu se sva lemna mesta jedne komponente greju toplim vazduhom ili u specijalnoj infracrvenoj peći. Ovim postupkom se leme i čipovi čiji je korak pinova manji od 0,4 milimetra, a naštampani su na donjoj površini čipa, tako da su spolja potpuno nevidljivi i nikakva naknadna kontrola nije moguća. Ali ovo je delikatan postupak, dostupan uglavnom iskusnim profesionalcima.

Svi ovi saveti manje-više važe i za lemljenje ostalih komponenata. Ako niste sigurni, pokušajte da pronađete osobu koju ćete konsultovati.

Matična ploča sa pozicijom komponenti

Otvori sliku u visokoj rezoluciji

Neka vam u lemljenju pomogne i ovaj crtež sa pozicijama komponenata. On je u dovoljnoj rezoluciji da mogu da se vide svi detalji, pa preuzmite sliku sa našeg sajta i pogledajte je u nekom view-eru, u kome možete da je uvećate.

Redosled lemljenja komponenata

Najpre zalemite najniže komponente

Možda ćete pomisliti da nije važno kojim redosledom lemite komponente, ali ipak možete sebi da uštedite dosta truda ako dobro organizujete rad. Preglednost svake faze rada će biti najbolja ako u prvoj fazi zalemite samo komponente koje su najniže: otpornike i diode (barem D1-D4, a D5, kao najveću, ostavite za kasnije). Kad okrenete ploču da biste zalemili sve delove, biće vam jasno zašto niste požurili da stavite i veće komponente: otpornici i diode, kao najtanje i najniže, neće poispadati nego će se lepo osloniti na površinu stola.

Kad posle lemljenja isečete višak žičanih izvoda i okrenete ploču, videćete da je sve na svom mestu i nijedan otpornik ne "visi" na svojim izvodima:

Otpornici su na svojim mestima

Sad možete da zalemite integrisana kola i podnožja, koja su zasad bez čipova:pa onda kondenzatore sa rasterom 5 mm, koji su nešto viši, a onda i konačno konektore i vertikalni taster (za Hard-Break). Možda je sad dobar trenutak da postavite i programirane EPROM-e na svoja mesta:

Čipovi i podnožja su zelemljeni

Preostali su još tasteri, ali možda je dobro da pre toga postavite sve ostalo na svoje mesto (izuzimajući EPROM-e), kako biste mogli da priključite Galaksiju na napon i probate da li sve radi kako treba.

Čipovi su u podnožjima, možete da probate i bez tastature

Povezivanje i osnovno snalaženje

Lako je pokrenuti Galaksiju. Potreban vam je pre svega monitor. Poslužiće bilo koji moderni TFT monitor ili televizor, koji ćete najlakše povezati ako na njemu postoji kompozitni video ulaz, koji ćete prepoznati po tzv. "činč" konektorima, kao na slici.

Činč konektor za povezivanje monitora

Ukoliko nemate monitor sa kompozitnim video ulazom, možete da koristite i monitor sa HDMI ulazom (danas ga svi monitori imaju), uz konverter video na HDMI, koji ćete lako pronaći na našem tržištu, pod imenom koji liči na "AV to HDMI adapter" ne košta mnogo. Pri kupovini obratite pažnju na oznaku - ovakvi uređaji obično konvertuju samo u jednom smeru, pa biste pogrešili ako kupite "HDMI to AV adapter". Osim toga, imajte u vidu da je ovakav uređaj aktivan, tj. treba mu napajanje koje se obično realizuje USB kablom, uz minimalnu potrošnju struje. Potrebni su i činč kabl za vezu od Galaksije do adaptera, kao i HDMI kabl za vezu adaptera sa monitorom.

Adapter koji konvertuje video signal u HDMI

Iako će Galaksija raditi sa bilo kojim modernim monitorom, njenih 32 znaka u redu i velika slova deluju malo neobično na nekom 32" ili još većem ekranu. Zato ako možete da birate, uzmite monitor dijagonale 8, 9 ili 10 inča sa odnosom stranica 4:3 umesto uobičajenog 16:9. Često se takvi monitori prodaju za potrebe video nadzora.

Dioda kaže da Galaksija dobija napajanje

Galaksija će proraditi čim je priključite, na šta ukazuje dioda sa leve strane matične ploče, a poruka READY će se odmah pojaviti na ekranu. Ako, možda pišući neki mašinski program, Galaksiju uvedete u neko neregularno stanje u kome nemate kontrolu nad računarom, pritisnite reset taster koji se nalazi sa zadnje strane kućišta (plava strelica). Ukoliko čak ni to ne pomogne, pritisnite restart taster sa desne strane kućišta (crvena strelica) i Galaksija će se vratiti u inicijalno stanje, ali ćete u tom slučaju izgubiti program koji se nalazio u memoriji; kao da ste isključili računar iz napajanja i ponovo ga uključili.

Reset (plava strelica) i restart (crvena strelica)

Dakle, ako je sve u redu, na ekranu će posle uključenja da se pojavi poruka:

Galaksija je spremna za vaše komande

Reklo bi se da se trud isplatio. Ako ipak ima problema, pokušajte sa poglavljem "Lociranje i otklanjanje grešaka". Ovo poglavlje svakako pročitajte, jer su u njemu opisani i neki nepoželjni slučajevi koji su se pojavili u kasnijoj fazi razvoja, kad su, u žurbi da se koliko-toliko ispoštuju obećani rokovi, štampane ploče već bile proizvedene i spremne za isporuku. Ne brinite, ništa od problema nije nerešivo, ali će za neka od doterivanja trebati još samo malo truda.

Savet je da svakako ne lemite tastere pre nego što sve proradi kako treba, jer je Galaksijom s tasterima znatno teže rukovati i pristupati nekim mestima, a onima koji su ispod samih tastera je to i nemoguće.

Ako želite, na kraju možete da operete ploču. Nije neophodno, ali neki čistunci vole da se pohvale svojim besprekorno čistim radom. Za ovo se koristi koncentrisani izopropil alkohol, kakav može da se kupi u apotekama. Možete da potopite celu ploču i istrljate je četkicom, a možete i da se poslužite krpicom koju samo umočite u alkohol. Za male površine dobro je koristiti štapiće za uši, potopljene u alkohol.

Ako koristite prvu metodu, potapanje ploče u alkohol, to svakako uradite pre nego što zalemite tastere, uključujući i one za Reset i Hard Break. Ako potopite taster ili prekidač u alkohol, onda će neka količina fluksa ostati na kontaktnim površinama i jedan broj tastera neće raditi. Ovo važi i za konektore koji su zatvoreni, pa ne mogu da im se čiste kontakti. Tek nakon pranja ploče, možete da lemite tastere i koristite krpicu ili štapić za uši da očistite površine oko lemnih mesta koje nisu oprane.

Tastatura

Mehanička tastatura standardnih dimenzija pokazala se kao dobar izbor za originalnu verziju računara Galaksija, pa nije bilo razloga da se ta praksa sada menja. U međuvremenu je Cherry uspostavio dobar standard za mehaničke tastere, tako da je bilo lako opredeliti se za pozicije rupa i lemnih površina na štampanoj ploči.

Vreme je da tastere izvadite iz pakovanja...

Za Galaksiju je potrebno 56 tastera, ali treba kupiti barem 60 i sačuvati višak za rezervu. Sami tasteri (ovo se ne odnosi na kapice tastera) nude se u osam različitih boja. Zapravo su to samo boje centralnih stubića, koji se i ne vide posle postavljanja kapica, ali one služe za određivanje tvrdoće tastera, taktilne povratne sprege (osećaja na prstu u trenutku pritiskanja) i "klika" koji ćete čuti kad pritisnete taster. Recimo, crveni i braon su najmekši (45 g) i najtiši (prvi je potpuno nečujan) a beli i providni su najtvrđi (80 g) i najbučniji. Plavi i zeleni su popularni kod gejmera je imaju umerenu tvrdoću i oštar "klik", a crni su im jednaki po tvrdoći, ali bez klika, pa su dobri za profesionalce u kancelarijama sa više ljudi.

Konačni izgled računara najviše zavisi od kapica tastera. Nova verzija Galaksije je znatno manjih dimenzija od originalne verzije, matična ploča se prostire tek poneki centimetar izvan tastature, pa su sve okolne površine zanemarljivo male u odnosu na kapice tastera. Srećom, izbor je vrlo širok, kako po pitanju kombinacija boja plastične mase i po dizajnu znakova i slova, tako i po fontovima i veličini slova. Kompleti su predviđeni za PC tastature, pa često imaju i do 130 ili čak 140 kapica, a cena kompleta je nešto niža nego za tastere.

Tokom razvoja nove Galaksije sagrađeno je osam različitih verzija, od kojih su neke napravljene u više jednakih primeraka, kako bi bile poslate u Beograd i New York kod saradnika na testiranje. Naravno da su kapice skidane sa starih verzija da bi bile reciklirane u novim (a u nekim slučajevima i sami tasteri), ali je ipak ostalo dovoljno viška tastera za džinovsku teglu. Sve ovo čine tasteri sa kapicama na koje su naštampane oznake koje nemaju nikakvu svrhu za Galaksiju.

Kvalitet tastera i kapica je besprekoran, tako da ćete verovatno biti prijatno iznenađeni kad ih dobijete. Možda će biti malo muke oko izbora kapica za neke funkcije koje su kod Galaksije različite od one koja se danas smatra standardom za tastature, tim pre što je veliki broj kapica nešto veći od uobičajenih 18*18 mm, jer su neki ivični tasteri dimenzionisani tako da ivice tastature ne budu "nazubljene" zbog horizontalno pomaknutih redova. Tako, recimo, kapice za tastere Shift postoje u više različitih širina, ali u nekim kompletima nijedna od njih nije prilagođena Galaksiji, koja zahteva kapicu za Shift koja nije ništa veća od ostalih. Zato je najbolje odabrati kapicu bez znaka, ili s nekim "asocijativnim" simbolom. Jedini slučaj u kome se traži šira kapica za taster jeste RETURN (ENTER), koji mora da ima tačno dvostruku širinu, mada se montira na samo jedan taster. Štampana ploča dozvoljava i montažu na dva paralelna tastera, ali ako imate kapicu koja dozvoljava samo jedan, onda nema potrebe lemiti dva, jer bi taj taster bio osetno tvrđi.

Maska za tastaturu

Od vas zavisi da li ćete za precizno pozicioniranje svakog tastera koristiti masku tastature. Sve će biti u redu i ako je ne stavite, samo treba da budete pažljivi pri lemljenju tastera, tek koliko da budu paralelni. Ako ipak koristite masku, najlakše je izrezati je od ploče pleksiglasa, koji se u trgovinama pojavljuje i pod nazivima akril ili klirit. Preporučuje se debljina od 1,5 do 3 mm, mada će i svaka druga debljina odgovarati. Ove ploče se najlakše seku na laserskoj mašini, kakvu imaju mnogi servisi u većim gradovima. Mnogi pečatoresci takođe rade sa ovakvom mašinom. Treba im samo odneti fajl za sečenje, koji je pripremljen u programu CorelDraw. Ovaj fajl, pod nazivom KBD_MASK.CDR, možete da pronađete u odeljku za preuzimanje programa.

Ako je maska debljine 1,5 mm ili tanja, svaki taster može da se ubaci na svoje mesto jer postoje zupci koji uskaču na "klik" u masku. Ovo ipak ne treba raditi pre lemljenja tastera, jer će biti teško postaviti sve tastere odjednom u 108 rupa na štampanoj ploči. Umesto toga, lakše je najpre ubaciti samo četiri tastera na uglovima i zalemiti ih, pa onda ubacivati i lemiti jedan po jedan.

Montaža maske za tastaturu

Ako je debljina maske veća od 1,5 mm, onda je još lakše, jer nema svrhe navlačiti masku na tastere tako da svaki "klikne", pošto i tako ne bi ostao na tom mestu. Umesto toga, masku samo treba postaviti na samu ploču, pa onda ubacivati tastere jedan po jedan i lemiti ih. Maska će zauvek ostati tu gde jeste, na samoj štampanoj ploči. Na slici je prikazan upravo takav slučaj.

Crtež za sečenje maske za tastaturu ima držače za tri tastera za razmaknicu. U zavisnosti od opcije za koju ste se opredelili, biće vam potreban jedan ili dva, a treći možete da ostavite ili, ako vam smeta, da ga odrežete. Za ovo će najbolje poslužiti malo sečivo cirkularnog tocila (kod nas su ove alatke poznate pod nazivom Dremel) ili obična ručna "testerica" za školsku nastavu Opštetehničkog obrazovanja. Ako hoćete da ostane samo jedan taster za razmaknicu, odsecite žute površine na crtežu, a za dva odsecite crvenu. Plave stubiće treba odseći ako ćete za Enter taster koristiti kapicu koja se natiče na dva tastera.

Razne opcije povezivanja razmaknice i ENTER tastera

Problem stabilnosti razmaknice

Jedan od problema će vam doneti i taster za razmaknicu (SPACE). Kapica za ovaj taster je široka 118 mm, pa je za nju potrebno obezbediti poseban mehanizam koji je uvek drži u stabilnom položaju, tako da je moguće samo paralelno kretanje tastera gore-dole, a ne i rotacija oko bilo koje ose.

Stiče se utisak da današnji proizvođači nisu čuli za ovaj zahtev, jer ne obezbeđuju mehanizam koji bi rešio ovaj problem. Pre četiri decenije, kada smo za Galaksiju koristili tastere i kapice koje je proizvodila slovenačka firma IEVT, uz naručene kapice smo obavezno dobijali i komplet stabilizatora za SPACE, ali danas, nekim čudom, ta praksa ne postoji.

Neke firme proizvode i nude odgovarajuće stabilizatore, ali se uvek postavlja pitanje kompatibilnosti sa poručenim kapicama i upotrebljenim štampanim pločama. Potražite na Google-u pod Space bar stabilizer i videćete kakva sve rešenja postoje.

Mi ćemo ovde opisati tri načina da se reši ovaj problem, sortirana po složenosti i kvalitetu rešenja.

1. Upotrebite manju kapicu za SPACE taster. Tako se neće kriviti i zaglavljivati. Kad kupite komplet kapica, dobićete širok asortiman raznih dimenzija, pa vam neće biti teško da se opredelite.

2. Zalemite dva tastera na ploču, na kojoj je i predviđeno mesto za takvo rešenje. Srednji taster u ovom slučaju ne treba lemiti. Ovako ćete dobiti upotrebljiv SPACE taster, mada je to rešenje daleko od savršenog. Recimo, ako ne pritisnete taster u sredini nego sa strane, on neće putovati nadole paralelno nego će se malo iskrenuti, ali će kontakt biti pouzdan i taster se sigurno neće zaglaviti. Posle malo kucanja, lako ćete se navići na ovo. Provereno. Ipak ne žurite s lemljenjem dva tastera pre nego što vam stignu i kapice, jer treba da se uverite da postoje dva žleba za pričvršćivanje na tastere koji su tačno na rastojanju koje odgovara mestima na štampanoj ploči. Teško je reći da li postoji standard za to, ali to nije ni važno. Važno je samo da li će se sve poklopiti.

Montaža razmaknice (space)

3. Rešenje sa mehanizmom je najbolje, pa možda vredi pomučiti se. Treba najpre rastaviti (što znači uništiti) dva tastera da biste iz njih izvukli centralne stubiće, koji su vam ovde potrebni (na crtežu su braon). U njima treba bočno izbušiti dva otvora prečnika 1 mm ili malo šira. Crtež pokazuje gde su te rupe približno pozicionirane. Ove stubiće ćete na kraju ubaciti u žljebove na kapi razmaknice.

Sad treba izbušiti dva ista takva otvora na dva "IN-IN" distancera M3*8, koji su sive boje na crtežu. Budite precizni! Najbolje je da distanceri budu mesingani (obično su niklovani) ili barem plastični, a najviše muke biste imali sa čeličnim. Ove distancere možete da kupite u nekoj od specijalizovanih prodavnica za elektroniku ili finu mehaniku, kao što je KELCO u Beogradu.

Žica (plavo na crtežu) mora da bude čelična, prečnika jedan milimetar ili malo više. Takvu žicu je teško naći u širokoj prodaji, ali možete da je nabavite kod limara, strugara ili nekog privatnika koji obrađuje metal. Žicu treba vrlo precizno saviti prema dimenzijama na crtežu. Označene su samo vertikalne mere, jer horizontalne treba da odredite sami prema kapicama koje već imate. Vodite računa o tome da distancere treba navući na žicu PRE nego što se obe strane saviju, jer će posle toga to biti nemoguće.

Svi izbušeni otvori treba da budu takvog prečnika da žica u njima slobodno može da rotira, bez mehaničkog otpora. Ose tih otvora treba da budu što preciznije, jer od toga zavisi koliko slobodno će se žica u njima kretati i rotirati.

Montaža distancera

Sad sa dva zavrtnja M3×6 najpre pričvrstite distancere na štampanu ploču, pa tek onda navucite kapicu razmaknice na zalemljeni taster. Naravno, u ovom slučaju je taj taster u sredini, a preostala dva se ne leme.

Možda će biti potrebne male korekcije ugla pod kojim su distanceri pričvršćeni na štampanu ploču, ali ako ste bili precizni, neće biti zaglavljivanja, pa će se razmaknica lako pritiskati i opruge u tasteru će je same vraćati u gornji položaj.

Kućište

Pre deset godina izdavačka kuća Springer je objavila knjigu Hacking Europe - From Computer Cultures to Demoscenes (ISBN 978-1-4471-5492-1). Bruno Jakić, u opširnoj studiji pod nazivom "Galaksija i novi talas: jugoslovenska kompjuterska kultura 1980-tih", kaže da to što je ogroman broj primeraka računara Galaksija bio produkt samogradnje "...dovelo do toga da su svi izgledali drugačije, a neki su bili i bez kućišta. U rukama kreativnih mladih ljudi koji su ih sastavljali, mnogi računari su bili opremljeni prilično kreativnim i umetničkim kućištima, što je karakteristika koja se neće ponoviti u industriji ni deceniju kasnije".

Evo, prošle su četiri decenije i mi smo se našli pred istim problemom. Utešna je okolnost da ovoga puta imamo znatno manju štampanu ploču, pa samim tim i manje prostora za pokrivanje i sakrivanje. Hoće li neko praviti kućište ili ne, odluka je na njemu. Utisak celog tima koji se igrao i testirao računar jeste da je kućište nepotrebno, naročito ako imate dobru ploču od pleksiglasa koju pričvrstite odozdo za štampanu ploču zavrtnjima M3 i distancerima visine oko 3-5 mm. Ova podloga daje stabilnost i štiti štampanu ploču od mehaničkih uticaja i kratkih spojeva odozdo, a površinu stola od grebanja. Fajl za lasersko sečenje pleksiglasa je takođe na odeljku za preuzimanje fajlova. Najpogodnija debljina je 3-4 mm, a najlepši utisak pruža providan pleksiglas, ili transparentni obojeni, jer zašto ne biste mogli uvek da vidite svojih ruku delo?

Podloga za Galaksiju

Danas mnogi imaju pristup 3D printeru, ako ga već nemaju i u vlasništvu. Zašto ne probati? Ili ako ste vešti u pravljenju kućišta od vitroplasta, možete da se okušate i u ovom izazovu, jer štampana ploča na svojim ivicama već ima površine za lemljenje.

Napajanje

Galaksija se napaja spoljnim ispravljačem stabilisanog napona 5 V. Potrošnja je oko 150 mA (ili malo više ako ne koristite CMOS nego NMOS procesor), pa će svaki USB izvor to lako podneti. Najbolje je uzeti neki USB kabl i odseći na potrebnu dužinu tako da na njemu ostane onaj "veliki" USB-A konektor. Videćete da u kablu postoje četiri žice, od kojih nam zelena i bela ne trebaju, crna je masa a crvena +5 V. Sad te žice pažljivo zalemite na Barrel konektor, i to srednji izvod konektora na crveni provodnik, a obruč na crni. Zeleni i beli provodnik dobro izolujte, jer oni inače provode USB signale koji se kreću samo do +3,3 V i "ne vole" kad dodirnu provodnik od +5 V. Sad možete da napajate Galaksiju iz bilo kog USB priključka vašeg desktopa, laptopa, tableta, USB hub-a, power bank-a ili punjača mobilnog telefona. Možda je poslednja opcija na ovoj listi najbolja, jer punjač uvek možete da ponesete sa sobom, nezavisni ste od kompjutera i možete do mile volje da eksperimentišete sa hardverom bez bojazni da ćete oštetiti nešto od skupe opreme.

Za priključenje napajanja koristi se Barrel konektor sa plus izvodom prečnika 2,1 mm - najstandardnija moguća varijanta, koju ćete lako kupiti u bilo kojoj radnji koja prodaje elektronske komponente.

Kabl za napajanje iz USB porta

Dioda D5 može da bude bilo koja silicijumska, sa maksimalnom nazivnom strujom 3 A ili više. Jedina njena uloga je da napravi kratak spoj i time spase sve ostale komponente, ako slučajno priključite Galaksiju na inverzni napon. Svaki od nabrojanih USB izvora ima ugrađenu efikasnu zaštitu od kratkog spoja, pa će to preživeti bez posledica, mada bi dobro bilo sačuvati rezervu prema nekim kineskim Power Bank baterijama. Ova zaštitna dioda se na ploči Galaksije nalazi desno od tastera DEL. Ali ako ste sigurni da nećete napraviti grešku u polaritetu napajanja, možete i da izostavite ovu diodu.

Diode su polarisane, pa treba paziti kako ih okrećete pri lemljenju. Naštampani prsten uvek označava katodu, pa uz malo pažnje nećete pogrešiti, tim pre što je taj prsten (doduše iz profila, pa se vidi kao pravougaonik) nacrtan i na štampanoj ploči. Ovo važi ne samo za veliku D5, nego i za sve ostale diode.

Za diode D1-D4 je u spisku materijala naglašeno da su Schottky diode, inače poznate i pod nazivom Hot Carrier diode. To označava posebnu tehnologiju izrade, koja obezbeđuje znatno niži pad napona u propusnom smeru. Preporuka je, dakle, (mada možda nije obavezno, ali ova varijanta nije isprobana) da diode D1-D3 budu Schottky. To se često ne vidi iz oznake nego treba zaviriti u katalog, ali oznaka koja počinje sa BAT svakako označava Schottky diodu. Za diode D4 i D5 je svejedno da li su Schottky ili obične silicijumske.